Геотекстили су материјали високе затезне чврстоће, док је земља материјал ниске затезне чврстоће. Комбинација тла и геосинтетика повећава способност да издрже оптерећења. Степен побољшања чврстоће зависи како од снаге геосинтетичког материјала, тако и од трења геосинтетичког материјала о земљишту. Разумно додавање затезног материјала (геотекстил) у тло може променити расподелу напрезања у земљишту и ограничити бочну деформацију тла, побољшавајући тако стабилност конструкције. Према подацима, постоје три различита облика ојачања геотекстила: (1) Тип дијафрагме: јавља се код полагања геотекстила на површини тла за привремене путеве; (2) Врста смицања: јавља се у тијелу тла Када сила, геотекстил и интерфејс тла стварају директно дјеловање смицања; (3) тип сидрења: геотекстил обавија тло и када сила врши притисак на геотекстил. Кључ је отпорност на трење и међусобно залагање између геотекстила и додирне површине тла. Због тога се перформансе геотекстила морају симулирати у стварној ситуацији (користећи стварно тло у пројекту) ради директног смицања и потезних тестова за одређивање трења и угриза. Обично се користе за пројекте засноване на арматури, могу се користити ткани геотекстили, гео-решетке, геотехнички појасеви итд.
Хидрауличке карактеристике геотекстила такође су важно својство интеракције између тла и геотекстила, и то углавном: ефективна величина пора и коефицијент пропусности геотекстила.
